Prvi snig
Subota ujutro. Probudila sam se. Pogledala sam napolje kroz pendžer. Zapo je prvi snig ve zime. Obukla sam se, obula čizme, ošla po drugu, pa smo smo se zajedno tipale.
Jedna tipa na vu, druga na nu stranu, a jedna puk u pendžer. Pendžer se razbio i baba Mara je poludila. Vikala je na nas i lajala nam: „Kake ste vi bezobrazne cure! Jesu li vas to matere naučile?“ Probile smo se kroz gusti snig i pobigle u avliju. Čekale smo da baba Mara uniđe u kuću i ugrije se pokraj toplog šporeta. Napunile smo džakove sa slamom i krenile na gat. Vidile smo bile krovove, a nigdi božje travke. Baba Mara je ošla na divan i ispripovidala našim babama kaku smo joj štetu napravile. Oprostila nam je, sitila se da je i ona bila mlada i šta je sve činila. Pripovidala je: „E, kad sam ja bila mlada i lipa išla sam na gat sa svojim drugama, a mama misli da sam na divanu kod ujne. Kad se vratim naka smrznita nesmem ni sist kod šporeta da se ugrijem. Da je mama znala da se ja spuštam s gati, a ne vezem stolnjak, izgruvala bi me i prisjeo bi mi gat.
Vratile smo se s gati i čule od baba, baba Marinu priču. Smijale smo se ko lude i još jednom pogledale kroz pendžer kako još uvik pada prvi snig ve godine, a onda smo ošle leć.
